ZAKON O POREZU NA DODATU VREDNOST

Primedbe na Nacrt

OPŠTE PRIMEDBE

- NE MOŽE SE SAMO PREVESTI (SAMO) JEDNA DIREKTIVA (makar ona bila i VI DIREKTIVA EZ)

- MORA SE VODITI RAČUNA i O DRUGIM AKTIMA, ODLUKAMA I NAROČITO, O IZVEŠTAJIMA O STEPENU USPEŠNOSTI INKORPORIRANJA DIREKTIVA U PRAVNE SISTEME POJEDINIH ZEMALJA ČLANICA

- MORA SE VODITI RAČUNA O STEPENU RAZVOJA SOPSTVENE "PRIVREDE" (u najširem smislu), NJENIM POTREBAMA, MOGUĆNOSTIMA I UNUTRAŠNJIM SPECIFIČNOSTIMA

- NE MOŽE SE ZANEMARITI UNUTRAŠNJA LOGIKA VAT-a (Value Added Tax - VAT) makar ga i NAZVALI PDV - Porez na dodatu vrednost (videti Prilog 1.)

- NE MOGU SE „MEŠATI SISTEMI“

- PROMENA IMENA ZAKONA, uz DODAVANJE FORMALNIH MEHANIZAMA (načina obračuna i naplate) - NIJE DOVOLJNA DA OBEZBEDI SUŠTINSKU PROMENU U PORESKOM SISTEMU OVE ZEMLJE.

- NE SME SE ZANEMARITI ULOGA OVOG ZAKONA, ODNOSNO, da OSIM prikupljanja sredstava za budžet, IMA i VAŽAN REGULATORNI UTICAJ NA "PRIVREDU" (u najširem smislu), na stimulaciju i destimulaciju privređivanja, na usporavanje, odnosno ubrzavanje prometa i na kraju (time) i na razvoj celog društva.

* * *

Nacrt Zakona o porezu na dodatu vrednost (u daljem tekstu: naš Zakon o PDV-u) je PREVEDENA (i to ne sasvim tačno) Šesta direktiva EZ, ali SELEKTIVNO i uz dodavanje "starih stvari" iz našeg dosadašnjeg poreskog sistema.

Šesta direktiva EZ je doneta u maju 1977. godine i ona predstavlja uputstvo, i nalog DRŽAVAMA - ČLANICAMA EZ (u daljem tekstu: Članicama) kako da inkorporiraju, u svoj pravni (i ekonomski) sistem određene institute, kako bi sistem oporezivanja roba i usluga (u prometu) na teritoriji Članica - bio ujednačen.

U tom cilju su postavljena (dogovorena) određena pravila, odnosno postavljeni su određeni parametri i okviri (od - do, minimalna stopa, Liste roba i usluga koje mogu biti na nižoj stopi, odnosno oslobođene itd), a Članicama je ostavljeno da u tim okvirima, u skladu sa sopstvenim mogućnostima, nivoom razvoja, unutrašnjim specifičnostima - propišu konkretne odredbe, odnosno donesu odgovarajuće propise.

Detaljnije videti u Prilogu 1. i Prilogu 2.

U tom kontekstu gledano, jasno je da se Šesta direktiva - NE MOŽE PROSTO PREVESTI, a da se usklađivanje sa domaćim mogućnostima i potrebama - NE MOŽE SVESTI NA - PROSTO DODAVANJE STARIH ZABRANA, OPTEREĆENJA i ISKLJUČENJA OSLOBOĐENJA.
 

* * *

TREBA PROMENITI SADAŠNJI PORESKI SISTEM, to nije sporno.

TREBA UVESTI POREZ NA DODATU VREDNOST - NI TO NIJE SPORNO.

SASVIM JE LOGIČNO DA SE, u tom poslu, TREBA UGLEDATI NA ONE KOJI SU TO VEĆ OBAVILI (posebno u funkciji ulaska u EZ, poštovati njihove Direktive).

ALI, NIJE DOVOLJNO prikloniti se SAMO JEDNOM AKTU (važnom, ali ipak samo - jednom) ne proveriti šta se dešavalo pre i posle, ne obratiti pažnju na amandmane, odluke, odobrenja, izveštaje ... iz kojih se vidi SVA RAZLIČITOST potreba i mogućnosti Članica, mnogobrojnost problema i neke od načina njihovog prevazilaženja.  

Posebno korisno (i racionalno, pre svega) je obratiti pažnju na Izveštaj Komisije EZ (REPORT FROM THE COMMISION) od 22.10.2001. godine, a odnosi se na inkorporisanje VI DIREKTIVE EZ u zakone Članica. Iz Izveštaja se lepo vidi (posebno u Tabeli Anexa 1 koji je dat u Prilogu 3) nekoliko činjenica o kojima treba voditi računa prilikom uvođenja poreza na dodatu vrednost, kao potpuno novog načina oporezivanja u prometu.

Pre svega to se odnosi na stope, pa se odmah može konstatovati da se stope opterećenja razlikuju od zemlje do zemlje, ali i u okviru iste zemlje u različitim periodima. Ovo je važno istaći zato što je očigledno da su, u prvim fazama uvođenja ovog poreza, stope bile niže (1968. godine - u Nemačkoj je osnovna stopa bila 10%, a niža - 5%, u Španiji je 1986. godine - osnovna stopa bila 12%, a niža - 5%, Luksemburg je 1970. godine "startovao" sa osnovnom stopom od 8% i nižom od 4% itd), da bi vremenom polako rasle. Zemlje koje su odmah, zajedno sa uvođenjem ovog zakona propisale i relativno više stope (više u odnosu na mogućnosti sopstvene privrede) morale su da ih snize, kao što je na primer Belgija, koja je 1971. godine propisala osnovnu stopu 18% (i jednu, nižu 6%), ali je već od 1978. godine morala da je snizi na - 16%.

U ovom kontekstu postavlja se pitanje vezano za naš Zakon (nacrt) - zašto predlagač, poštujući (iako ne moramo, jer nismo Članica) Direktivu da opšta stopa - NE SME BITI NIŽA OD 15%, a niža stopa - ne niža od 5%, dakle zašto naš predloženi zakon nije ostao u tim granicama (15% i 5% - umesto 18% i 8%)? Ili, još konkretnije, ZAŠTO NISU I NIŽE STOPE (10% i 6% - kao Nemačka na početku primene), u situaciji kada je taj minimum opšte stope (od 15%) propisan Direktivom 2001/4/EC od 19. januara 2001. godine, kojom je i zahtevano od svih zemalja Članica da ovo unesu u svoje zakone NAJKASNIJE DO 31. decembra 2005. godine (a naš Zakon o PDV-u treba da počne da se primenjuje od 1. januara 2005. godine). Dodamo li ovome da Švajcarska ima - opštu stopu od 7,6% i dve niže stope - 3,6% i 2.4% (videti Prilog 4) - gornja pitanja nisu baš ni tako čudna.

Takođe, vidljivo je da su ovu vrstu poreza - VAT (ili PDV), zemlje Evropske Zajednice primenjivale i PRE objavljivanja VI Direktive (Nemačka i Francuska od 1968. godine, Velika Britanija, Austrija i Italija od 1973. godine itd), što znači da je VAT, odnosno PDV, u trenutku donošenja Direktive, već uveliko predstavljao deo njihovog pravnog sistema, što znači da se ovaj deo fiskalnog sistema NIJE DRASTIČNO PROMENIO. Koliko je to važno može da ilustruje jedna od uvodnih rečenica u okviru objašnjenja Švajcarskog novog VAT-a (videti Prilog 4 - Vat system, druga rečenica) - kojom se kaže da od 1. januara 2001. godine novi VAT law zamenjuje stari Vat ordinance i da među njima ima, naravno, mnogo razlika, ali da se sam sistem ne menja drastično.

Situacija kod nas, dijametralno je suprotna. Nama jeste drastična promena sistema. Mi tek treba da shvatimo suštinu, razumemo razloge i logiku, savladamo procedure i izvršimo potrebne reorganizacije (što sve poskupljuje već ionako visoke troškove poslovanja), a o sagledavanju problema i posledica koje će, neminovno, proisteći, kao i promenama, koje će nužno morati da se izvedu u cilju prevazilaženja problema – da i ne govorim, jer to je već druga faza. Ali nije loše, prilikom donošenja propisa, znati u kojoj se fazi nalazite, jer nije sve jedno da li krećete potpuno od početka ili ste već stekli određeno iskustvo (makar i negativno). Nije loše, prilikom donošenja zakona, znati koji segmenti privrede su u lošem stanju, a koji (u našem slučaju) u manje lošem, kao i koje grupe, bez obzira u kakvom su stanju – hoćemo (ili moramo) da stimulišemo, a koje – ne.

Iz svega rečenog do sad, očito da je NUŽAN VRLO PROMIŠLJEN PRISTUP ovoj materiji, zasnovan na široko postavljenim osnovama i tačno utvrđenim ciljevima, ali uz detaljnu analizu svih raspoloživih  materijala (od uputstava i direktiva EZ, preko raznih zahteva za izuzeće i prigovora pojedinih Članica, kao i odluke Saveta EZ po tim zahtevima, pa sve do unutrašnje regulative zemalja članica i drugih zemalja), upoznavanje sa mogućim problemima i načinima za njihovo prevazilaženje, sagledavanje kompletnog stanja u društvu i shodno tome modifikovanje (prilagođavanje potrebama i ciljevima) zadatih uslova i njihovo formulisanje u pravila (propis, zakon), koja se mogu primeniti (sprovoditi i poštovati).

Na početku je već stavljena primedba da tekst Nacrta Zakona, na prvi pogled izaziva preveliku sumnju da se radi o prostom prevođenju VI Direktive EZ, čime je odmah, „isplivalo“ pitanje da li je obavljena ona detaljna analaza (kao uslov svih daljih radnji). Izgleda da nije. I to ne samo da nije izvršena detaljna analiza svih raspoloživih  materijala, već izgleda da se nije uzimalo u obzir ni stanje i mogućnosti domaće privrede.

O stanju kod nas (u ovoj oblasti) u poslednjih desetak godina - kratko u Prilogu 5, u kome je prezentiran deo iz teksta (studije o poreskim stopama) rađenog 2002. godine, pa su i podaci zaključno sa tom godinom, ali je i to (bez obzira na poboljšano stanje u 2003. godini) dovoljno ilustrativno da prikaže (poresku) situaciju u kojoj su privredni subjekti morali da obavljaju svoju delatnost (da privređuju, zarađuju, isplaćuju zarade, opravljaju i unapređuju, pokreću sledeći ciklus i tako u krug).

Naime, uz svo uva`avanje VAT-a kao boljeg poreskog sistema u odnosu na stari i primerenijeg modernoj, razvijenoj tr`i{noj privredi, postavlja se pitanje da li je on uop{te pogodan za privredu koja se nalazi u "stanju" u kakvom se nalazi na{a. Pod uslovom da se u potpunosti sprovede kao na Zapadu, pitanje je ho}e li uspeti da stimuli{e privredne subjekte da pokrenu proizvodnju, jer i dalje ostaje visoko poresko opterećenje (iako manje nego po starom sistemu, ali ipak - visoko). Ne treba gubiti iz vida da je to - poreski sistem koji je dobar za razvijene, bogate zemlje, koje su ga i uvele kada su to postale. Njihove privrede su dovoljno jake i bogate, da mogu da pla}aju dr`avu da obavlja veliki broj (socijalnih i drugih) funkcija, koje siroma{ni sebi ne mogu da dozvole (bez obzira na ljudska prava i potrebe). Takođe, ne treba zaboraviti ni činjenicu da - VAT - sedamdesetih godina, VAT osamdesetih i VAT - danas, u ISTOJ ZEMLJI - nije isti.

Uvođenjem forme VAT-a, pod nazivom PDV, istina, širi se broj poreskih obveznika i povećava kontrola naplate (fiskalne kase tu igraju značajnu ulogu), ali, ukoliko se samim rešenjima ne budu poštovali suštinski razlozi i ciljevi ovog poreskog sistema, onda se neće ostvariti očekivani efekti. Naprotiv, govoreći o suštinskoj vrednosti poreza na dodatu vrednost (u Prilogu 1), nismo govorili o formi i činjenici (vrlo važnoj) da samim tim što je nova, zahteva promenu dosadašnjeg načina rada, što sa svoje strane zahteva vreme i značajne dodatne troškove (promena obrazaca faktura, promena načina vođenja stanja plaćanja i naplate itd). Procene su da je potrebno makar dve godine priprema (edukacija, objašnjenja i upoznavanje sa budućim načinom rada ljudi koji će raditi na tome, rasprave, korekcije, nabavka opreme itd.) da bi privreda bila sposobna da posluje adekvatno po novom sistemu.

Uvesti sve ovo, naterati privredne subjekte da se reorganizuju u ovom segmentu, dodatno ih i materijalno opteretiti, a ne pružiti im, suštinski, nikakav stimulativni razlog zbog koga bi oni to uradili i koji bi im u budućnosti doneo poboljšanje - nepovoljno je, neće proizvesti željene efekte, pa je samim tim i nepotrebno, a bogami i štetno.

PREDLOG

- TREBA UVESTI POREZ NA DODATU VREDNOST, ali poštujući sve osnovne principe VAT-a, vrlo promišljeno, uz prethodno sagledavanje stanja u našoj privredi, i u skladu sa ozbiljnim i realnim planovima razvoja zemlje – inkorporisati ga u naš fiskalni sistem.

- U prvoj fazi treba da bude (koliko je to moguće) -  Jasan i jednostavan (svi ga, u “lancu”, plaćaju i odbijaju svoj deo), bez velikih objašnjenja, definisanja, nabrajanja, izuzetaka, nepreciznosti i, naročito, ostavljanja mogućnosti dodatnih bližih određenja (sa novim nabrajanjima i definisanjima itd).

Dakle, nikako glomazan i komplikovan, jer može izazvati konfuziju (i sukob sa drugim propisima), već što je moguće "prostiji", otprilike na način kako sledi.

                  - Porez na dodatu vrednost je porez kojim se oporezuje krajnja potrošnja (kalo, rastur i lom – nisu krajnja potrošnja).

                    - Predmet oporezivanja je promet roba i usluga u zemlji i uvoz roba i usluga u zemlju.

                    - Poreski obveznici su pravna i fizička lica koja obavljaju promet roba i usluga u zemlji i uvoz roba i usluga u zemlju.

                    - Plaća se u svim fazama, odnosno plaćaju ga svi, a odbiće ga samo poreski obveznici. Odbijanje ukupno plaćenog poreza (bez isključenja – “tepiha”, “predmeta za ukrašavanje poslovnih prostorija” isl. – dakle bez zalaženja zakonodavca u to šta kome treba) je prosto - od ukupno (prodajom i sl.) naplaćenog poreza (u određenom periodu) - odbija se ukupno (kupovinom i sl.) plaćeni porez, i razlika se (u određenom roku) uplaćuje nadležnom organu uprave, odnosno od njega se traži povraćaj  (ako je više plaćeno nego što je naplaćeno poreza).

                    - Stope moraju biti što niže (18 i 8 su vrlo visoke).

Ovakav odnos (opšta 18 i niža 8) je imala samo Austrija (kao vrlo uređena, organizovana zemlja, sa disciplinovanim građanima i stabilnim pravnim i ekonomskim sistemom) i to tek tri godine nakon uvođenja VAT-a.

Rekli smo da su Italija i Španija "startovale" sa 12 i 6, a Nemačka - sa 10 i 5. Dodamo li tome - Francusku sa 16,66 i 6, Irsku sa 16,37, 5,26 i 1, čak i Švedsku sa 11,11, 6,38 i 2,04 - jasno je "kojim putem su išle" zemlje kojima sada mi pokušavamo da se priključimo. Ako njihove privrede nisu mogle da "izdrže" veće opterećenje (a svi se slažemo da je naša privreda "vraćena" decenijama unazad) onda je sigurno da ni naša privreda (ovakva, kakva je) neće moći da "izdrži" ovakvo opterećenje.

Stoga predlažem da počnemo kao Luksemburg - opšta stopa - 8 i niža stopa - 4.

Možemo i da nastavimo da se razvijamo (i dalje) kao Luksemburg. Oni su nakon godinu dana podigli stope, ali tako što su opštu stopu podigli na - 10, nižu na - 5 i uveli još jednu nižu od - 2. Ovakvo stanje je trajalo više od dvanaest godina.

Nakon toga su podigli - opštu na 12, a niže na 6 i 3, što je trajalo sledećih osam godina. Zatim su 1992. godine, samo opštu podigli na - 15, niže - 6 i 3 nisu dirane, ali je dodata još jedna stopa (dozvoljena - niža od minimalno fiksirane opšte stope) u visini od - 12. Od tada (već dvanaest godina) nije menjana. Uporedi li se ovo stanje sa stanjem kod nas (

 5) - JASNO JE DA BI NAŠIM PRIVREDNIM SUBJEKTIMA jedno ovako (makar "samo" desetogodišnje) stabilno stanje - baš "PRIJALO" (da ne kažem, bilo bi nužno).  

                   - Oslobođenja – moraju se propisati ona, koja su u skladu sa potrebama privrede i zaštite građana. Ne sme se zaboraviti da krajnji potrošač, građanin, na kraju - mora da plati porez, jer ga ne može odbiti. Stoga neke oblasti (robe i usluge) moraju biti ili na niskim stopama ili potpuno oslobođeni (jer bi suprotno doprinelo osiromašenju građana). Na primer –  promet nepokretnosti, prehrambeni proizvodi, sva roba i usluge u oblasti zdravstva (medicinska oprema, ortopedska pomagala, zdravstvene usluge i sl.) obrazovanja, nauke, kulture (sve knjige - i udžbenici i sve druge, ali i časopisi i pozorišne predstave i sva druga roba i usluge iz ovih oblasti), ali sve što je potrebno za napredovanje i razvoj privrednih grana koje želimo (i možemo) da stimulišemo (napr. transport, pakovanje, pretovar i sl.).

Dakle, predlažemo da zakonodavac još jednom "osmotri problem" u kontekstu svega iznetog i tek onda pristupi definisanju ovih odnosa, na najjednostavniji način (poštujući pravnu logiku i nauku, pre svega u terminološkom i metodološkom smislu), uz najniža moguća opterećenja i najviše moguće stimulacije privrednih subjekata, ne zaboravljajući ni jednog trenutka da je uslov razvoja društva - razvoj njegove privrede (odnosno, nesmetano "odvijanje i bujanje" aktivnosti privrednih subjekata).

Pa onda polako, tokom vremena (kao i drugi) videti kakve je posledice u kojoj oblasti izazvao, pa to korigovati. Imamo vremena. Podsećam da obaveza minimalne opšte stope od 15% (koju Članice moraju da unesu u svoje fiskalne sisteme) mora biti ispoštovana - 1. januara 2005. godine, a Direktiva kojom je to naloženo, doneta je - januara 2001. godine (dakle - četiri godine ranije). Nama je predočena mogućnost ulaska u EZ - 2012. godine (2016), tako da imamo vremena da "savladamo ovaj sistem" i da ga (sa svim njegovim prednostima) dobro i kvalitetno inkorporiramo u svoj sistem.

Ako to uspemo da uradimo brže i ranije - tim bolje.

Ali, brzina nije uslov uspeha. Treba obazrivo "zakoračiti", pa ako se pokaže da to "nije teško", da znamo i možemo - onda i "krupnijim koracima" da nastavimo.

Ljiljana Milanković-Vasović